RELJIĆ: Šta bi danas Alija Izetbegović rekao Janezu Janši, a i Srbima?

Piše: Slobodan RELJIĆ

ŠTA bi Alija Izetbegović rekao pred Janezovim non-pejperom, koji javno, sa pečatom Evropske unije, legitimiše – Veliku Hrvatsku, Veliku Albaniju a sad, da ne poveruješ, i Veliku Srbiju? Jer, Alija se susretao s dijametralno drugačijim „non-pejperima“.

Tad je poruke ove vrste odašiljao i Janez Janša, doduše kao radnik za stranu službu na terenu u slovenačkom vilajetu. U njima je Velika Srbija bila strašilo i molotovljev koktel, istovremeno. Imena Velika Albanija i Velika Hrvatska se nisu izgovarala, mada im se ne bi valjalo suprostavljati ako su postavljane kao nagazne mine protiv Velike Srbije.

Stari Beograđanin (porodica Izetbegović je stigla do Sarajeva preko Bosanskog Šamca) se samo smeškao i gurao Beograd i Srbe u živo blato gde god je mogao i kako god je mogao. Uzdržavao se teških reči, a da su mu non-pajperaši iz Berlina i Vašingtona odobrili da s Miloševićem pravi (kon)federaciju -Jugoslaviju bez Hrvatske i Slovenije (kako su predlagali Adil Zulfikarpašić i Muhamed Filipović) – on bi umiljato poslušao.

I tako sve do kraja rata, kad mu je javljeno šta treba činiti sa Srebrenicom, čime je Alijina politila zatvorila krug.

Sad je sve to ostalo sinu Bakiru kao kamen oko vrata.

Dok nije došlo naređenje da se mane ćorava posla s Srbijom, Alija Izetbegović je (prema intervjuu za Radio Slobodnu Evropu od 13. juna 2000, naslov: „Bošnjačkom narodu Jugoslavija je odgovarala, ali ne po svaku cijenu“) znao govoriti kako se smisao odbijanja video „i iz kasnijeg razvoja stvari. Naime, ne bi se mogao izbjeći rat da smo prihvatili krnju Jugoslaviju. Došlo bi do srpsko-hrvatskog rata na teritoriji Bosne i Hercegovine, jer se Bosna i Hercegovina ne bi mogla mirom podijeliti, čak i da smo to prihvatili.“

Vredi dvadeset godina kasnije pročitati „kako je govorio Alija“. I zbog istorije i zbog naslednika Bakira.

RSE: Da li je taj prijedlog imao veze sa razgovorima koje je vodio akademik Muhamed Filipović sa predstavnicima Jugoslavije?

Izetbegović: To je moguće. Naime, to je bilo negdje u isto doba, jula, avgusta 1991. godine. Ali, ja mislim da je bitno pomenuti da je te razgovore, pored gospodina Filipovića, vodio i Adil Zulfikarpašić i to kao čovjek broj jedan… Dakle, možda je to bilo u vezi s tim. Iz dokumenta koji je tamo potpisan, mislim da je imao svega nekih osam članova, bilo je jasno da se njime instalira krnja Jugoslavija, iako se nije baš sasvim jasno vidjelo. Zulfikarpašić i Filipović su, možda u najboljoj namjeri ali i u naivnoj želji da sačuvaju mir po svaku cijenu u Bosni i Hercegovini, pristali na tako nešto…

RSE: Iz toga što ste sad rekli, proizlazi da to i nisu bili razgovori uz vašu saglasnost.

Izetbegović: Oni su počeli te razgovore uz moju saglasnost, ali ja sam se onda iz toga isključio. Vidite, oni su sami išli u Beograd, a ja sam ostao kao posmatrač da vidim šta bi se moglo postići. Nisam htio da otežam, niti da onemogućim nikakav pokušaj koji bi išao na neko sporazumno, mirno rješenje problema u Jugoslaviji, makar prema njemu imao određene rezerve, znači iako ne bih bio siguran u njegov uspjeh i tako dalje. U ovom slučaju nisam bio uvjeren u uspjeh tih razgovora. Međutim, oni su me uvjeravali da je Milošević spreman da se sporazumije, da se nađe jedno miroljubivo političko rješenje za Jugoslaviju. Došli su kod mene u kabinet, mislim da je to bilo negdje koncem jula, i ja sam im rekao da mogu govoriti u tom pogledu i u moje ime. Oni su to, mislim, Miloševiću i rekli i bili su u pravu, jer su zaista govorili i u moje ime. Međutim, kad se taj dogovor našao na stolu, tada je bilo prilično jasno da to ne garantuje opstanak Jugoslavije. Hrvati su taj ugovor dočekali ‘na nož’…“

Nema te više Alija, sevdalija! (stih folk hita iz 1970.).

I tako – stari Alija je znao da ne treba znati šta treba činiti, ali je razumeo šta treba bezuslovno uraditi kad stigne poruka „odozgo“. Kao što se tada „hrabro“ zauzeo za pravo Hrvata, tako se još odlučnije zauzeo protiv prava Srba. I bi rat.

Alija nije bio neki vojskovođa, ali nije odustajao od cilja. Na svoj način opet. Nije ga zanimala cena. I tako do trenutka kad je rat valjalo okončati.

O tom trenu postoji javno dostupno svedočenje komandira policije Srebrenice Hakije Meholjića (iz 1995.) o razgovoru na koji ih je pre „tragičnih događaja“ pozvao lično Alija: „Dragi moji Srebreničani, kako ste? Dobro je, kako si Ti, predsjedniče? Nudi mi Klinton da uđu ćetnici u Srebrenicu i izvrše pokolj 5.000 Muslimana i biće vojna intervencija NATO snaga na srpske položaje u cijeloj Bosni i Hercegovini. Šta vi kažete na to? Ja sam skočio i rek’o: Jesi li ti lud? Ko će dati sina… a ti klanjati nećeš… Ovo je to što je on nama rekao. Alija je loš čovjek…“

I bi Srebrenica.

Tako je u ketmanstvu, koji Evropljani rado pripisuju islamu, udaren kamen temeljac nemogućnosti „mirne Bosne“ u postjugoslovenskom stanju stvari. Što je osnovni cilj Imperije. Iako, su se činjenice tvrdoglavo suprotstavljale toj potrebi.

Posledice prevazilaze samu BiH. Na Srebrenici je podignuto ono što su Edvard Herman i Noam Čomski nazvali „politika genocida“, a što je bilo od koristi Americi da sklanja u drugi plan milione kolateralno mrtvih po svetu a sveže tada – pola miliona iračke dece koja su umrla kao rezultat američkog uvođenja demokratije u tu zemlju.

I kad je Medlin Olbrajt javno pitana na američkoj CBS televiziji, da li je to vredelo pola miliona dečjih života, ona je rekla – vredelo je. Da, to je ona ista osoba koja je proglasila osam hiljada mrtvih u Srebrenici i presudila da je to – genocid.

„Ono što se desilo u Srebrenici nije bio jedinstven veliki masakr, već niz veoma krvavih napada i kontranapada koji su trajali tri godine, doživevši krešendo 1995. A broj muslimana ubijenih u poslednjoj bici za Srebrenicu, kako je rekao Xonatan Ruper, bivši reporter Bi-Bi-Sija, meri se stotinama, a ne hiljadama. Štaviše, broj ubijenih muslimana verovatno nije veći od broja Srba koje je u Srebrenici i njenoj okolini u prethodnim godinama ubio Naser Orić sa svojim bandama“, objasnio autoritativno Filip Korvin, Amerikanac, civilni koordinator misije UN u Bosni i Hercegovini i najviši politički službenika UN u Sarajevu u vreme srebreničkih događanja u svojoj značajnoj knjizi Dubious Mandate: A Memoir of the UN in Bosnia, Summer 1995, (Durham, NC: Duke University Press, 1999).

Bez obzira na činjenice, „u godinama nakon pada Srebrenice samo ime grada je postalo sinonim za navode o srpskom genocidu“, objašnjava Korvin, verovatno najšire obavešten čovek preko koga su se ukrštale sve operacije i tokovi informacija. I podseća:

„Pisane su knjige, sačinjavani izveštaji, a radio i TV ispunjavali su talase ‘dokazima’ o ovom zločinu protiv čovečnosti. Savet bezbednosti UN je okupio Međunarodni tribunal u Hagu da ‘dokaže’ ovu osudu pre suđenja. Ne bi bilo preterano reći da su neki novinari i ambiciozni političari načinili karijere kao promoteri ove optužbe.“

Zapadni utemeljivači Bosne kao „čardaka ni na nebu ni na zemlji“ su preskočili svaki detalj koji osporava projekat koji su ovi i mnogi drugi jasno ocrtavali. Ali, sve prođe. Πάντα ῥεῖ, govorili su stari Grci. (To je ono što mi znamo da pročitamo preko latinice panta rhei.)

Tako i potreba Zapada da od Bošnjaka prave žrtve a da bi uspostavljali poredak na Zapadnom Balkanu. Nema više ni te snage ni te potrebe. Tačno je da sili u ubrzanom opadanju, što je Amerika, (hitno) treba neki rat… Ali fokus je sada na Iranu, Južnom kineskom moru, Ukrajini, severnom delu korejskog poluostrva…

I trideset godina kasnije, evo opet Janeza Janše – posle svih haških optužbi i jednosmernih namera da se urede odonosi u BiH (a i šire), ali sad ni njemu ni poslodavcima ne smeta da Bošnjaci budu samo „svoji na svome“, koliko god to bude veliko posle „mirnog razgraničenja“. Makar bilo „kolk’ fildžan“.

I, kako piše u onom fantomskom papiru, dopustilo bi se Turcima da brinu o tom parčetu koje bi se zvalo država.

Ali sad nema starog iskusnog muslimana kakav je bio pisac „Islamske deklaracije“. „Nema te više Alija, oče naš“ (stih istog folk hita iz 1970.), a njegov sin, za koga ne možete biti sigurni ni da je pročitao tu knjigu, vođa je slabijeg pregleda igre.

Kad je došlo dotle da Janša spominje Veliku Srbiju, koju je ubijao svim sredstvima svih ovih godina i decenija, onda bi Alija razumeo da može biti da Zulfikarpašić i nije bio sasvim u krivu. I nikad ne bi vikao kao neodrasli dečak kome su ukrali lopaticu za pesak na plaži: „Radije bih danas umro nego dopustio da genocidaši zavladaju dijelom Bosne i Hercegovine!“

Genocidaši!

Bakir kao mali nije čitao ni narodne basne. Recimo, onu Nije vjera tvrda u jačega. Ili, Njegoša, iako je to bilo u čitankama kad je on išao u školu: Vuk na ovcu svoje pravo ima, ka tirjanin na slaba čovjeka.

On i dalje misli da nekog na Zapadu stvarno briga za unitarnu Bosnu, ako ima druga posla, ako se nešto promeni. I poveruje da je biću bez moralnih skrupula, zvalo se Janez Janša ili ne, nije teško danas doći u Srebrenicu i roniti krokodilske suze pred TV-kamerama a sutra zaboraviti da uopšte postoji to mesto.

Bakir Izetbegović je još uvek ukopan u onom tragičnom trenutku kad se Srbi, po okončanju rata, razumevajući šta ih čeka, sele iz Sarajeva. Iskopavaju i grobove.

Ali, to je prošlost. Progon Srba je doživeo svoj klimaks i sada krivulja ide u padajućem smeru. Ne zato što su progonitelji saznali nešto što je promenilo njihovo mišljenje, nego što se promenilo sve oko tog progona. Njihova moć je u opadanju, a druge moći su u usponu.

„To vam govorim danas, za Ramazan“, viče preplašeni mališan koji se još nikad nije suočio ni sa samim sobom. „Dakle, nema govora da će to napraviti. Mogu početi, ali neće znati kako će to završiti!“

Kome se obraća? Proverenom bošnjačkom prijatelju Janezu Janši i onima koji su Janšu pogurali da piše non-pejpere? Ili, Miloradu Dodiku koji sad može da se opusti i za tren uživa dok mu povratni antisrpski talas zapadne oseke sapira pesak sa zglobova.

Citiraćemo još jednom Filipa Korvina: “Postoji jedan komentar opštije prirode koji moram da dam o ratovima u bivšoj Jugoslaviji; on uključuje koncept istorijskog pamćenja. Nekim narodima dozvoljavamo da čuvaju istorijsko sećanje. Dozvoljavamo jevrejskom narodu da pamti holokaust. I treba da ga pamte. Bila je to strašna tragedija. Ali srpskom narodu ne dozvoljavamo da pamti masakre u Drugom svetskom ratu koje su nad njima izvršili nacisti i njihove bosanske i hrvatske sluge. To ne znači da su svi Hrvati i Bošnjaci bili saradnici nacista; ali hrvatski ustaški režim, koji je uključivao i Bosnu – jeste.“

Verovatno bi danas razumno bilo čitati Mešu Selimovića. I dokazati da je taj mirni umni čovek, ipak, preterivao u samokritici: „Do jučer smo bili ono što želimo danas da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kamo da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog rješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo…“

Svako pa i Bošnjaci, mogu izaći iz svojih mrtvaja, samo kad preuzmu svoju sudbinu u svoje ruke. Sve ostalo se zvaršava non-pejperima.

Što je još 2013. u NINovoj rubrici „Reč nedelje“ Jovan Ćirilov plastično opisao: „terminološki non-pejper je kao nešto čega nema jer je puka skica. Naravno, ozbiljna skica, na kojoj se katkada dugo radilo, da bi jednom bila prihvaćena i sprovođena u delo”.

Zato je Bakir Izetbegović u pravu kad se ovako na sav glas plaši toga „čega nema“. Jer, nije to bez ičega.

https://sveosrpskoj.com/komentari/reljic-sta-bi-danas-alija-izetbegovic-…

Članak RELJIĆ: Šta bi danas Alija Izetbegović rekao Janezu Janši, a i Srbima? se pojavljuje prvo na INTERMAGAZIN.

Read More